Stogodišnjica Trijanonskog ugovora

4. juna 1920. godine, u palati Grand Trijanon u Versaju, potpisan je mirovni ugovor izmedju pobedničke Antante u Prvom svetskom ratu i Madjarske. Usled ovog sporazuma, nove zemlje pojavile su se na mapi Evrope, kao što su Jugoslavija, Čehoslovačka i Madjarska i zemlje koje su udvostručile svoju teritoriju i broj stanovnika, poput Rumunije. Nova Kraljevina Velika Rumunija sada je obuhvatala Banat, Bukovinu, Krišanu, Maramureš i Transilvaniju, pokrajine u Austro-Ugarskoj sa većinskim rumunskim stanovništvom. U martu 1918. godine Basarabija, rumunska provincija u Rusiji, pridružila se novoj pan-rumunskoj izgradnji zasnovanoj na principu nacionalnog samoopredeljenja. Potpisan je Trijanonski ugovor kojim su se uspostavile granice nove Madjarske sa njenim susedima: Austrijom, Čehoslovačkom, budućom Jugoslavijom i Rumunijom.

Prvi svetski rati okončao se još u novembru 1918., kada je Nemačka kapitulirala pred francusko-angloameričkim snagama. Ali madjarsko stanovništvo i njegova elita nisu rezignirano prihvatili kraj rata, već su pribegli revolucionarnom obliku svrgavanja postojećeg poretka po modelu boljševičke revolucije koju je u Rusiji 1917. godine predvodio Lenjin. Na taj način, madjarska sovjetska republika pokrenula je rat protiv Čehoslovačke i Rumunije sa ciljem ponovnog okupiranja teritorija koje su joj pripadale. Pobede čehoslovačke i rumunske vojske dovele su do okupacije Budimpešte od strane rumunske vojske i ukidanja sovjetske Madjarske. Početkom 1920. godine bi se  napokon mogao potpisati toliko željeni mir sa Madjarskom.

Istoričar Joan Skurtu opisao je atmosferu ranih 1920-ih godina u istočnoj polovini bivše Austro-Ugarske, koja je prethodila potpisivanju mirovnog ugovora: „Trijanonski ugovor potpisan je nakon žestokih rasprava sa učešćem madjarske delegacije, počevši od januara 1920., koja je želela da održi integritet Madjarske osporavanjem zahteva i odluka Rumuna, Slovaka, Hrvata i Slovenaca koji su se ujedinili i stvorili nove države. Dokument je kasno potpisan jer je madjarska delegacija koju je predvodio Albert Aponi, videla da na mirovnoj konferenciji nije uspela, jer su se odluke tamo zasnivale na principu nacionalnog samoopredeljenja, dakle na volji naroda. Predsednik konferencije, francuski premijer Alekandr Mileran, ocenio je da su se narodi izjasnili u jesen 1918. godine, kada su slobodno odlučili svoju sudbinu. Kao takvi, argumenti delegacije u vezi sa održavanjem milenijske Madjarske i da bi bila katastrofa ukoliko se ova država raspadne, nisu mogli biti zadovoljeni. "

Rumunija je pobedila u Trijanonu ne samo zato što je bila deo pobedničkog tabora, već i zato što je imala neke argumente. Istoričar Joan Skurtu precizira: „Osnovni argument bila je odluka Narodne skupštine u Alba Iuliji, koja je bila reprezentativna skupština,   odluka 1228 delegata izabranih u svim izbornim jedinicama Transilvanije koji su imali akreditive, odnosno obavezne mandate da glasaju za ujedinjenje Transilvanije sa Rumunijom. Drugo, to je bila konvencija iz avgusta 1916. na osnovu koje je Rumunija ušla u rat na zahtev Antante, a u kojoj su granice Rumunije bile detaljno utvrdjene, uključujući i granice sa Madjarskom. Treći argument bio je doprinos rumunske vojske pobedi Antante, jer je ulaskom Rumunije u rat u leto 1916. godine oslobodjen zapadni front u  Francuskoj, što je dovelo do prebacivanja austrijskih i nemačkih trupa na rumunski front. U Rumuniji su se vodile velike bitke, poput one u leto 1917. godine kod Maraštija, Marašeštija i Oituza, gde su vojne snage Centralnih sila pretrpele značajne gubitke, što je olakšalo pobedu Antante 1918. godine. "

Odnoseći se na ujedinjenje iz 1918. godine, učvršćeno Trijanonskim ugovorom 1920. godine, istoričar Nikolaje Jorga napisao je: "Našu počast moramo odati svim Rumunima, od najvišeg vojnog i političkog ranga do poslednjeg seljaka obučenog u vojnu odeću", kraj citata. Svi Rumuni su doprineli tom trijumfu, ali Rumunija je imala izuzetnu elitnu generaciju koja je ovaj trijumf omogućila. Kralj Ferdinand i kraljica Marija svakako moraju biti na vrhu liste generacije iz 1918. Posle njih bi usledili Jon IC Bratijanu, Juliu Maniu, Vasile Goldiš, Štefan Čičo-Pop, George Pop de Basešti, Jon Inkulec, Pantelimon Halipa, Jon Nistor, vojna lica kao što su poručnik Ekaterina Teodoroiu, kapetan Grigore Ignat, generali Konstantin Prezan, Alekandru Averesku, Eremija Grigoresku i mnogi drugi nastavili bi dugačku listu. Ali Rumunija je platila ceh za taj veličanstven trijumf iz 1918.-1920., a istoričar Jon Skurtu je rekao kako je ona platila: „Mala Rumunija je puno platila, pre svega krvlju. Prema nekim procenama oko 800.000 Rumuna je poginulo tokom borbi zbog bolesti, nestašica i žrtvovanja kojima su bili izloženi u te dve godine učešća u ratu. Takodje je izgubila veoma važne materijalne i duhovne vrednosti zbog činjenice da su nemački, austrougarski, bugarski i turski okupatori opljačkali okupiranu teritoriju i takve vrednosti poslali na svoju teritoriju. Ne treba zaboraviti da je rumunska vlada iz Jaša poslala u Rusiju nacionalno blago Rumunije, jedan deo u decembru 1916., a drugi u julu 1917., blago koje nije vraćeno ni dan danas. U potpisanom zvaničnom dokumentu jasno je bilo predvidjeno da će ruska strana preuzeti odgovornost za transport rumunskog blaga i njegovo dovodjenje u Rumuniju ", rekao je istoričar Joan Skurtu.

Pre 100 godina, Trijanonski ugovor potvrdio je stvarnost tog vremena i volju tadašnjih  ljudi, a to je bio početak nove epohe koju su ljudi tog doba želeli.