80 godina od potpisivanja Bečkog diktata (21.09.2020)

30. avgusta 1940. godine, u Beču, Nemačka i Italija primorale su Rumuniju da ustupi Severnu Transilvaniju Madjarskoj. To je bila druga cesija teritorija koju je Rumunija bila primorana da izvrši, nakon gubitka Besarabije i Severne Bukovine u korist Sovjetskog Saveza u junu 1940. Treća cesija usledila je u septembru 1940, kada je Južna Dobrudža ustupljena Bugarskoj. Profesor Marius Turda predaje Istoriju eugenije, rasizma i biopolitike na Univerzitetu Oksford Bruks, a pitali smo ga da li je gubitak Severne Transilvanije bio predvidljiv krajem 30-ih godina: “Na neki način bio je predvidljiv ako mislimo na svu propagandu koju je nacistički režim vodio od 1930. Ova propaganda bila je vrlo jasno zasnovana na reviziji Pariskih mirovnih ugovora nakon Prvog svetskog rata. Ako pogledamo spise nacističkih ideologa, posebno spise Adolfa Hitlera, u svojoj knjizi „Moja borba“, on je vrlo jasno rekao da će medju glavnim ciljevima nove nacističke revolucije biti povratak Nemačke na medjunarodnu situaciju pre 1914. godine. Svi oni koji su pomno pratili politička zbivanja i ideološke rasprave u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, znali su da će Hitler u jednom trenutku podsticati na rešenje problema Nemačke na centralno-evropskom prostoru“.

Rumunija je potpisala dokument kojim je izgubila Severnu Transilvaniju i mnogi istoričari se pitaju da li je mogla učiniti više od prihvatanja. Istoričar Marius Turda precizira: „Mogla je da se odupre i nešto učini, još uvek je bila nezavisna država i imala je moć odlućivanja. Ali kakve bi posledice mogao imati oružani otpor, ova je druga rasprava. Ali sa stanovišta nacionalnog ponosa, mogla je da se suprostavi i da se odbrani oružjem od odluke donete u Beču 1940. godine. Moramo razmišljati i o efektima po stanovništvo. Veoma je važno reći da, na primer, Maramureš nestaje nakon 7 vekova istorije 1945. godine. On je uključen u Madjarsku 1940., a 1945. godine, kada je vraćen Rumuniji, bila je samo polovina njegove teritorije. To je bio direktan efekat činjenice da Rumunija nije intervenisala 1940. godine da se bori za Severnu Transilvaniju. Ne govorimo o posledicama po jevrejsko stanovništvo u Maramurešu, regiji u Velikoj Rumuniji sa najvećim brojem Jevreja. 30% stanovništva Maramureša bili su Jevreji “.

Pre 30. avgusta 1940. godine, Rumunija je pokušala da predloži alternativna rešenja  Madjarskoj, ali ona nije ih prihvatila. Istoričar Marius Turda objašnjava: „Mora se reći da su vlada u Bukureštu i vlada u Budimpešti pokušale na neki način da pronadju biopolitičko rešenje za severnu Transilvaniju transferom stanovništva. Sabin Manuila iz Bukurešta bio je veoma aktivan u ovom programu za rešavanje problema etničkih enklava u zapadnoj Rumuniji. Medjutim, oni su znali da Madjarska nikada neće odustati od svojih teritorijalnih pretenzija i tada je jedina mogućnost bila prevesti Rumune u Rumuniju i učiniti Severnu Transilvaniju etnički homogenijom. Problem je bio Maramureš, koji je imao rumunsko stanovništvo, na neki način smatrano amblemom rumunizma, i jevrejsko stanovništvo. Ali Maramureš bi bio žrtvovan. Čak je i istoričar Nikolaje Jorga je 30-ih godina rekao da će Maramures postati jevrejski za nekoliko decenija “.

Kada je posedovala teritoriju Maramureša, Madjarska je prešla na politiku etničke homogenizacije. Istoričar Marius Turda sa detaljima: „Budimpeštanski režim je uveo rasne  zakone u severnoj Transilvaniji 1940. godine, treći antisemitski zakon, eugenički zakon koji je zabranio brak izmedju Jevreja i Madjara. Još od kraja 30-ih godina, u Madjarskoj je postojao veliki program za stvaranje brojnih madjarskih porodica, kako bi Madjarima  pomogao da se umnože. Postojao je program koji im je davao zemlju, a oni su gradili  kuće. Postoje Sekuje, to jest čistokrvni madjari, i Madjari iz Bukovine koji su nakon rasparčavanja Jugoslavije prebačeni u Madjarsku. Madjarska vlada učini puno za ponovno naseljavanje područja koja se smatraju etnički opasnim, jer Madjari nisu bili većinski. U Transilvaniji su uvedeni ekonomski i socijalni programi, takodje. U Erdelju, odnosnu u Klužu, osnovan je 1940. prvi madjarski institut za rasnu higijenu. Stvara se odeljenje za antropologiju, zatim odeljenje za ljudsku genetiku. Ideja je bila da se vidi kakav je uticaj imala takozvana rumunska okupacija Severne Transilvanije tokom 20 godina na madjarsko stanovništvo. Sprovodjena su istraživanja rasne strukture, običaja  i madjarskog jezika kako bi se utvrdilo da li je sa etničke tačke gledišta telo madjarske nacije bilo pogodjeno u periodu u kojem je bilo u Velikoj Rumuniji.“

Madjarska okupacija Severne Transilvanije trajala je do marta 1945. godine, nakon ustoličenja komunističke vlade, kada je Sovjetski savez dozvolio rumunskoj administraciji da ponovo preuzme kontrolu nad lokalnim institucijama. 4 i po godine madjarske administracije značile su pravu humanitarnu tragediju: ubijeno je 1000 Rumuna, još desetine hiljada je mučeno, uhapšeno i prebačeno u radne logore. Otprilike 500.000 Rumuna preselilo se u Rumuniju. Jedna od najšokantnijih stranica ljudske tragedije napisana je u severnoj Transilvaniji: Holokaust. Iz severne Transilvanije i Maramureša madjarske vlasti poslale su oko 166.000 Jevreja u nacističke koncentracione logore, gde je njih 130.000 stradalo.