Mere protiv epidemije na rumunskom prostoru (26.10.2020)

Epidemije ili pošasti bile su stalno prisutne u ljudskoj istoriji i ljudi su se borili protiv njih kako su mogli. Ne samo danas, već i u prošlosti, metode borbe protiv bolesti kretale su se od zajednice do zajednice. Ljudi su jedni od drugih učili kako da leče, jer solidarnost prevazilazi kulturne i političke granice i nacionalnu, versku i rasnu mržnju. U 19. veku, na rumunskom prostoru, karantin, lekovi i umešanost vlasti oštrim sanitarnim merama učinili su da epidemije budu ograničene ili iskorenjene. Početkom veka svetske industrijalizacije, rumunski prostor je pogodila kuga koja je bila posebno bolest gradova. Mere koje su tadašnje vlasti preduzele mogu se danas smatrati represivnim, ali su dovele do pozitivnog rezultata. Istoričar Sorin Grigoruca sa Istorijskog instituta „A. D. Ksenopol “iz Jašija autor je knjige posvećene kugi i metodama njenog lečenja: „Svesni da ljudske aglomeracije povećavaju rizik širenja pošasti, vlasti su preduzele oštre mere kako bi ograničile medjuljudske kontakte. Konstatuje se nerad sudova, zatvaranje škola, crkava, kafića, smanjenje trgovine, kao i ograničenje kretanja na ulicama, posebno tokom noći. Oko 1785. godine tadašnji vladar je naredio prefektu da zatvori kafiće, ali kafa se mogla prodati na prozoru. Što se tiče ograničenja kretanja na ulicama, tokom noći bilo je saobraćaja zato što su tada bolesnici i mrtvi prevoženi van grada. To nije bila prijatna slika i zato je bilo pokušaja da se smanji emocionalni efekat na druge ljude“.

Druga mera protiv kuge bila je izolacija. Detalje nam nudi istoričar Sorin Grigoruca: „Izolacija zaraženih kuća bila je druga mera koju su vlasti preduzele. Prvi oblik izolacije podrazumevao je držanje bolesnika u kući, zapravo oni su bili zatvoreni u kućama. Pomenuo bih da se ova metoda nije primenjivala samo na rumunskom  prostoru, već u celoj Evropi. Drugi oblik izolacije podrazumevao je uklanjanje i bolesnih i zdravih iz zaraženih kuća, da bi one bile dezinficirane, što je podrazumevalo provetravanje i pranje, ali moglo bi doći i do delimičnog ili potpunog uništenja, jer je vatra bila često sredstvo za pročišćavanje.”

Najefikasnija metoda borbe protiv kuge bila je, medjutim, karantin. Prvi evropski  karantin proglašen je u luci Ragusa, koja je 40 dana držala van grada bilo koji brod koji je dolazio sa Istoka. Ideju su preuzele i druge evropske luke i gradovi. Na kopnu je austrijski sanitarni kordon bio izuzetno efikasan, organizovan po strukturi vojnih granica. Detalje nam nudi istoričar Sorin Grigoruca: „Bez svesnog ciljanja faktora koji je prouzrokovao širenje kuge, postepeno su sve mere izolacije bolesnih ili samo sumnjivih bolesnika dale neke rezultate. Sledeći korak podrazumevao je proveru i izolaciju onih koji su dolazili iz područja pogodjenih kugom, bez obzira da su ta područja u zemlji ili van nje. Paralelno, razvijen je sistem putnih ili zdravstvenih karata, da bi se potvrdilo da putnik dolazi iz područja koja nisu pogodjena kugom. Tako su se pojavili unutrašnji i spoljni karantini. Pronadjena u dokumentima pod imenom „lazarete”, ova mesta izolacije su bila organizovana ad hoc pri glavnim ulazima u velike gradove ili sela “.

Istoričarka Delija Balajkan iz biblioteke Rumunske akademije proučavala je epidemiju tifusa za vreme Prvog svetskog rata i ukazala na izuzetne mere koje su tada preduzele vlasti: „Tim od 150 inženjera je izgradio kasarne za izolaciju bolesnika od zdravih ljudi. Kasarne su bile napravljene od drveta, bile su to poljske bolnice u kojima su vojska i civili bili obavezno hospitalizovani, bez obzira na starost i pol. Ljudi sa sela su i dalje živeli u kolibama u kojima nije bilo svetla, ventilacija je bila praktično nemoguća, a vlaga u kolibama je favorizovala bolest. Tako su odatle izvedeni bolesnici, preduzete su drastične sanitarne mere higijenizacije bolesnika, odeća i intimnih predmeta. Ono što nije izgorelo stavljalo se u rerne za dezinfekciju. Kada nije bilo moguće staviti ih u rernu, predmeti su stavljeni u ulje ili sirće “.

Profesor Kalin Kotoj ističe da je nametanje oštrog karantina tokom epidemije kolere u Rumunskim kneževinama 1830-ih značilo povećanje autoriteta rumunske države: „Rumunska država postavila je karantinske punktove na reku Prut, ali posebno na Dunav. Karantinski punktovi su ovog puta bili vrlo solidni, samo što jednom stvoreni ulazili su u krizu. Rumunska država je sve više zavisila od trgovine žitom, koja joj je pružala izvor finansiranja i sredstava za život, a trgovina žitom bila je ugrožena oštrim karantinom. Tako da uvek postoji napetost izmedju slobodne trgovine i opasnosti od kolere. Mislim da iz ove krizne dileme nastaje Rumunija“.

Protivepidemske mere, iako nepopularne, spasile su čovečanstvo u vreme zdravstvenih kriza, kada odgovornost za opšte dobro često zahteva čvrstinu vlasti.

A vi ste pratili rubriku Stranice rumunske istorije