Svet vidjen kroz prozor voza (23.11.2020)

Jedan od velikih izuma čovečanstva je železnica, a promene koje je donela u savremenom svetu bile su ogromne. Čak i nakon pojavljivanja drugih prevoznih sredstava, železnica je ostala široko korišćeno prevozno sredstvo. Poboljšana i modernizovana zahvaljujući novim tehnologijama kojima je raspolagala svaka generacija, železnica ima i dalje budućnost zbog mnogih prednosti. U Rumuniji se železnica pojavila nakon Ujedinjenja Moldavije sa Vlaškom 1859. godine i to je bila prava transformacija, posebno kada je reč o percepciji sveta. Rumuni su počeli da putuju na sve veće razdaljine i da pišu o onome što su videli. Istoričar Radu Marza je profesor na Univerzitetu Babeš-Bojoj u Klužu i autor knjige „Rumunski putnici gledajući kroz prozor voza. Pokušaj istorije kulture (1830-1930)“. Pitali sam Radua Marzua šta rumunski putnici otkrivaju gledajući kroz prozor voza?: „Putnici vide više stvari kroz prozor voza. Na prvi pogled izgleda da ih zanimaju pejzaži. Čitajući izvore, došao sam do zaključka da ih pejzaži ne zanimaju toliko koliko ih zanimaju ljudi. Zanimaju ih ljudi koje vidjaju kroz prozor voza u pokretu, zanimaju ih ljudi u stanicama i ljudi sa kojima putuju, ljudi u kupeu ili u vagonu. Rumunske putnike zanimaju i posećena mesta, ali interesovanje za prirodne pejzaže, od kojeg sam započeo istraživanje, pojavljuje se kasnije, tek oko 1900. godine. Na primer, istoričar A.D. Ksenopol vrlo lepo piše o železnici Semering u Austriji ili o putovanju vozom kroz Alpe. Ni književnik Mihail Sadoveanu, koji je putovao u Holandiju ’20. godina prošlog veka, nije bio toliko zainteresovan za prirodu, već za ljude: od ljudi koji su radili u sopstvenim baštama do vrlo modernog pejzaža holandskih gradova u kojima se pruge presecaju sa kanalima, sa putevima. Njega su zanimale fabrike, elektrifikacija, holandske stanice i život u njima.“

Ono što železnica donosi novo je mobilnost robe, poslova, ali, više od svega, moblinost ljudi, precizira istoričar Radu Marza: „Mobilnost se uveliko povećavala u odnosu na prethodne epohe i prethodna prevozna sredstva. Na primer, putovanje vozom iz Bukurešta u Karlsbad, odnosno Karlovi Vari u današnjoj Češkoj, trajalo je oko 72 sata dvadesetih godina prošlog veka. A pre železničkog doba ovo putovanje trajalo je nedelju ili dve. Mobilnost jednostavno eksplodira. Očigledno je da ova veća mobilnost približava ljude i pomaže im da lakše, komotnije i brže stignu u udaljena mesta. Železnički vagon je prostor interakcije, ali i neinterakcije. U železničkom vagonu ljudi mogu da razgovaraju. Svima se barem jednom dogodilo da, ušavši u vagon, putnik preko puta pita da li putuje daleko. Ovo je prva rečenica, početak dijaloga koji putnik u vozu vodi praktično od početka putovanja. Ali postoje putnici, uključujući i one sa kojima sam razgovarao, koji ne žele da komuniciraju, a koji bi, naprotiv, želeli da spavaju, da gledaju kroz prozor. Književnik Mihail Sadoveanu ima odlomak u kojem piše koliko želi da ga ostali ostanu na miru, a pisac Liviju Rebreanu pisao je kako ga je jedan putnik u vagonu nagovarao da ispriča priču. “

Ali železnica je takodje mračno mesto, mesto delinkvencije, pa čak i zločina. A najpoznatija knjiga u ovom pogledu je „Ubistvo u Orijent-ekspresu“ Agate Kristi. Pitali smo istoričara Radua Marzua koliko je vidljiv ovaj aspekat: „Nisam sreo ljude sa onakvim iskustvima ili takvim pričama, ali sećam se da je u jednoj priči istoričar Djordje Baric pisao 1852. godine, kada je putovao kroz Nemačku, da je imao vrlo zanimljivo iskustvo. U jednom trenutku, na železničkoj stanici u Magdeburgu gde je stigao noću, zatečen je jer su tamo postojale četiri pruge, što je za njega bilo apsolutno vrtoglavo. Jedna od njegovih lepih i komičnih primedbi je da je na zidovima železnice stanice bilo oglasa koji su upozoravali "Pazite na džeparoše!" To se nekako uklapa u ovu priču o železničkom kriminalu.“

Železnica nije ujedinila samo ljude, već i provincije, države, kontinente. Istoričar Radu Marza kaže da povezivanje provincija, zemalja i kontinenata nije bila samo politička stvar: „U slučaju Stare rumunske kraljevine to se vrlo dobro vidi i ovo kažu putnici. Čak i u 19. veku putnici shvataju da je železnica način na koji se država povezuje ne samo iz političkih ili sentimentalnih razloga, već iz razloga mobilnosti i komunikacije. Iako su u prvim decenijama železničke istorije na Zapadu postojale kritike i rezerve u vezi sa vozom, na rumunskom prostoru voz je vrlo brzo prihvaćen. To se vidi iz broja putnika. Video sam različite brojke, broj prodatih karata, a ovo je veoma značajno, jer od prvih godina postojanja železnice rumunska javnost je veoma pozitivno prihvatila putovanje vozom“, rekao je istoričar Radu Marza.

Možemo zaključiti da su rumunski putnici otkrivali svet kroz prozor voza i uživali u njemu, a svet je postao sve manji, poznatiji i privlačniji.