Trideset i pet godina od smrti filozofa Konstantina Nojke

Konstantin Nojka, jedan od najbitnijih rumunskih filozofa 20. veka, rodio se 1909. godine u županiji Teleorman, na jugu Rumunije, a preminuo je 4. decembra 1987. godine u Sibinju, od kad je prošlo trideset i pet godina. Pohađao je Filološki i Filozofski Fakultet na Univerzitetu u Bukureštu, gde je diplomirao 1931. godine sa diplomskim radom o nemačkom filozofu Imanuelu Kantu. Privlačio ga je živizam, rumunska varijanta egzistencijalizma, a glavni predstavnik je bio Naje Jonesku, jedan od njegovih profesora. Nojka je tridesetih godina prošlog veka bio blizak kružoku „Kriterion“. Nakon godinu dana provedenih u Francuskoj, 1940. godine se vraća u Rumuniju i brani doktorsku disertaciju iz filozofije. Iste godine odlazi u Berlin na Rumunsko-Nemački Institut, gde će ostati do 1944. godine, kada Rumunija napušta alijansu sa nacističkom Nemačkom. Tokom svog boravka u Nemačkoj slušao je predavanja Martina Hajdegera.

Nakon rata i dolaska komunista na vlast u Rumuniji, 1949. godine Nojka dobija od vlasti obavezni boravak u Kampulung- Muščel. Uhapšen je 1958. godine, ispitivan i osuđena na 25 godina teškog rada zajedno sa svim učesnicima na neformalnim susretima koje je organizovao on, dosije nazvan „Grupa Nojka-Pilat“. Oslobođen je 1964. godine, kada će biti zaposlen u Centru za Logistiku u Rumunskoj Akademiji u Bukureštu. Tamo će se sprijateljiti sa važnim imenima rumunske inteligencije, kao što su filozofi Gabrijel Ličanu, Sorin Vijeru, Andrej Plešu, Andrej Kornja. Povući će se na Paltiniš 1975. godine, planinsko odmaralište na 15 kilometara od Sibinja, gde ga posećuju svi oni koji traže odgovore na filozofska pitanja tog vremena. Nojkino delo broji 32 knjige filozofije, estetike, književne kritike i umetnosti, publicistike, od kojih je 20 objavljeno tokom njegovog života, a ostale posthumno.

Filozof i esejista Andrej Plešu bio je jedan od Nojkinih učenika. Plešu je rekao da se njegovo intelektualno formiranje duguje „zatvorenicima“, kako je bila nazvana rumunska intelektualna elita koju su komunisti smestili u zatvor. Jedan od „zatvorenika“ bio je i Konstantin Nojka.

„Imao sam sreću da se formiram među nekoliko zatvorenika. Oni su mi odlučujuće pomogli, modelirali su me, načinili su da ponovo uspostavim intelektualni nastavak ranijih generacija i ovo je mnogo značilo mladiću koji sam tad bio. Imao sam sreću da rano upoznam Aleksandra Paleologua, Serđa Al-Đorđa, Remusa Nikoleskua, Teodora Eneskua, I. D. Srbua čak, ali ne kao nekog ko me je formirao. Bio sam kolega na fakultetu sa jednim gospodinom koji je bio deset godina stariji od mene, koji je završio teologiju, ali je bio i u zatvoru i tad je bio na prvoj godini istorije umetnosti. On se zvao Marin Tarangul i ja sam ga mnogo poštovao jer je bio stariji od mene, jer je završio Teologiju, jer je bio ju zatvoru, jer je bio gospodin. I, više od toga, imao je izuzetnu biblioteku, naročito za ta vremena. I imao je još nešto: pored toga što je bio kultivisan i učen u svim oblicima, sa neverovatnim životnim iskustvom, nije izgubio uživanje u životu. I on me je naučio o bukureštanskom boemskom životu koji sam ja imao tendenciju da, vredan kakav sam tad bio, izbegavam ili marginalizujem. On mi je probudio zadovoljstvo da pronađem zajednicu među mladalačkim, osvežavajućim zabavama. Jednog dana je došao i rekao mi: obrati pažnju, u „Književnoj Rumuniji“ je počeo da piše jedan gospodin za kog sigurno nisi čuo. Zvao se Konstantin Nojka. On je počeo da objavljuje odlomke iz „Rumunskog govora“. Čitaj, rekao mi je Marin, da vidiš kako zvuči pravi jezik filozofije“.

Za Andreja Plešua susret sa Nojkinim spisima, a kasnije i sa samim filozofom, označavalo je otvaranje jednog egzistencijalnog i kulturnog horizonta.

„Čitao sam, ostavio je utisak na mene, bio je potpuno drugačiji zvuk od onog kog sam do tad znao. I igrom slučaja ja sam tad učio engleski van gimnazije sa gospođom Meri Polihronaide, udovicom desničarskog pedagoga Polihronaidea koji je umro u zatvoru, a i njen novi muž, gospodin advokat Lazaresku, proveo je vreme u zatvoru s Nojkom. I ova kombinacija Lazaresku-Tarangul je načinila da mogu da upoznam gospodina Nojku. Gospodin Lazaresku mu je pričao o meni, a Marin me je odveo kod njega. Živeo je u naselju Berčeni, u dvosobnom stanu, u novoj zgradi. Bio je veoma lepo obučen, sećam se da me je zapanjilo koliko je elegantan. Nakon što smo pričali s njim, ponudio nam je, prijateljski, deset predavanja starogrčkog. Ovo je bio početak moje veze sa gospodinom Nojkom. On je bio taj koji mi je rekao: ako želiš da se baviš filozofijom, ne može se bez nemačkog. Sedi i uči nemački. I dao mi je i tri knjige da pročitam“.

Konstantin Nojka je ostao u istoriji rumunske filozofije 20. veka kroz svoje učene tekstove i kroz prevode iz dela antičkih grčkih filozofa. Ali i kao model profesionalizma i akademskog integriteta.